Grnčarstvo u Pirotu

Po grnčarstvu Pirot je postao poznat ne samo u Ponišavlju i Srbiji, već i znatno izvan ovih prostora. Dugo postojanje jezera u Pirotskoj kotlini i taloženje finih, masnih i za obradu povoljnih glina, bilo je osnova za razvoj ovog zanata.
Grnčarstvo se razvilo u Pirotu za vreme dugogodišnjeg robovanja pod Turcima, mada verovatno vuče korene iz dalje prošlosti. Za vreme Turaka u Pirotu su radila 22 majstora grnčara. Majstori su za šegrte uzimali najčešće decu svojih rođaka, a bilo je i slučajeva da se grnčarstvo neguje kao porodična tradicija.
Roba je prodavana u samim radionicama, ali se redovno iznosila na glavnu pijacu za vreme pazarnih dana i posebno pripremala za dane vašara. Obilje glinovitog materijala dobrog kvaliteta, vešte ruke majstora pretvarale su u najrazličitije predmete. Testije, tanjiri, tendžere, kandila, đuvečare, vršnici, šolje, vaze, pljoske, ćupovi, upotrebni i ukrasni predmeti, bili su deo inventara svakog pokućstva. Pečene, gleđosane i negleđosane, jednobojne i dekorisane, rukotvorine pirotskih grnčara putovale su daleko izvan zavičaja.

Koliko su pirotski grnčari bili na ceni pokazuje i činjenica da su čašice za telegrafske stubove koje su oni napravili, bile bolje, jeftinije i čvršće od jedrenskih pa je carigradska uprava u to vreme odobrila njihovu upotrebu.